Pred­sjed­nik Fon­da­ci­je Ban­ka hra­ne Ma­ri­na Me­do­je­vić ka­za­la je da ta or­ga­ni­za­ci­ja od svog osni­va­nja or­ga­ni­zu­je hu­ma­ni­tar­ne ak­ci­je do­ni­ra­nja hra­ne i hi­gi­jen­skih sred­sta­va za po­ro­di­ce ko­je su u sta­nju so­ci­jal­ne po­tre­be. Me­do­je­vi­će­va je po­vo­dom 19. av­gu­sta, Svjet­skog da­na hu­ma­no­sti, is­ta­kla da osim kon­kret­ne po­mo­ći ko­ju da­ju pre­ma svo­jim mo­guć­no­sti­ma, ra­de is­klju­či­vo vo­lon­ter­ski.
– Do na­mir­ni­ca za po­moć do­la­zi­mo pre­ko do­na­ci­ja gra­đa­na i dru­štve­no od­go­vor­nih kom­pa­ni­ja. Tru­di­mo se de uka­že­mo na va­žnost hu­ma­no­sti i so­li­dar­no­sti kao po­želj­nih vri­jed­no­sti u dru­štvu. Ono što uoča­va­mo iz sed­mo­go­di­šnjeg ra­da je uz­ne­mi­ra­va­ju­će. Sve je ma­nje lju­di ko­ji su u mo­guć­no­sti da po­ma­žu zbog na­ru­še­nog stan­dar­da, a sve ve­ći broj lju­di ko­ji se Ban­ci hra­ne obra­ća­ju za po­moć u hra­ni. So­ci­ja­la bi tre­ba­lo da bu­de krun­ski do­kaz hu­ma­no­sti dru­štva, svje­snog da mo­ra da sa­ču­va one ko­ji su bez sop­stve­ne od­go­vor­no­sti osta­li bez po­sla ili ga ne mo­gu pro­na­ći. Po­seb­no je zna­čaj­na bri­ga o dje­ci, sta­ri­ma i bo­le­sni­ma. Kod nas, so­ci­jal­na po­moć ne mo­že da se tre­ti­ra kao pri­hod ko­ji je do­vo­ljan da se ne­ko hra­ni, obla­či i pla­ća ra­ču­ne. Po­želj­ni su ra­zni vi­do­vi po­mo­ći so­ci­jal­no ugro­že­nim, ka­ko bi se ubla­žio nji­hov po­lo­žaj. Ban­ka hra­ne ih je vi­še pu­ta jav­no iz­no­si­la – iz­ja­vi­la je Me­do­je­vi­će­va.
Do­da­la je da že­le da po­dr­že one ko­ji se hu­ma­ni­tar­nim ra­dom ba­ve, ali i da afir­mi­šu mno­ge da se uklju­če i ta­ko is­ka­žu svo­ju dru­štve­nu od­go­vor­nost.
– Že­li­mo da uka­že­mo na va­žno­sti hu­ma­ni­tar­nog ra­da i afir­mi­še­mo fi­lan­tro­pi­ju. Da­nas, ka­da se ši­rom svi­je­ta sla­vi duh ko­ji in­spi­ri­še hu­ma­ni­tar­ni rad, po­zi­va­mo sve da po­mog­nu ko­li­ko mo­gu. Sprem­nost čo­vje­ka da po­mog­ne dru­go­me – bez tra­že­nja išta za­uz­vrat, sma­tram naj­ve­ćom i naj­ple­me­ni­ti­jom ljud­skom oso­bi­nom. In­di­vi­du­al­na fi­lan­tro­pi­ja je pri­sut­na u Cr­noj Go­ri. Gra­đa­ni se oda­zi­va­ju ape­li­ma za po­moć so­ci­jal­no ugro­že­ni­ma, kao i bo­le­sni­ma u skla­du sa svo­jim mo­guć­no­sti­ma. Pi­ta­nje je ipak, ko­li­ko to če­sto či­ne sa­mo­i­ni­ci­ja­tiv­no. Ono što bu­ni je­ste da po­ma­žu mno­go če­šće oni sa skrom­ni­jim bu­dže­tom u od­no­su na one imuć­ni­je – sa­op­šti­la je Me­do­je­vi­će­va.
Do­da­la je sko­ro da ne­ma pri­mje­ra da je ne­ki cr­no­gor­ski bi­zni­smen dao zna­ča­jan do­pri­nos iz­grad­nji ne­ke kul­tur­ne ili obra­zov­ne usta­no­ve ili, pak osno­vao fond za ško­lo­va­nje ili li­je­če­nje dje­ce ko­ja ima­ju fi­nan­sij­skih po­te­ško­ća.
– Na­ši ise­lje­ni­ci po­ša­lju svo­jim ro­đa­ci­ma oko 300 mi­li­o­na eura go­di­šnje. Na­še dru­štvo mo­ra po­ka­za­ti hu­ma­nost po­seb­no ka­da su u pi­ta­nju si­ro­ma­šni i bo­le­sni. Na to­me mo­ra­mo ra­di­ti za­jed­no – ka­za­la je, iz­me­đu osta­log, Me­do­je­vi­će­va.
R.D.